Pesme “Nema ništa više“, “Kazna“, “Sve do besvesti“, samo su neke od pesama koje su se mogle čuti u subotu 28. avgusta  na sceni letnje bašte Ibis u Jagodini. Svirale su se i pesme Parnog valjka, Bajage, Prljavog kazalista, Van goga, Crvene jabuke i mnoge druge.

U punoj bašti Ibis letnje scene u Jagodini, momci grupe Ruže i vino, opravdali su svoje dugogodišnje postojanje i mnogobrojnim ovacijama osvojili srca Jagodinki i Jagodinaca.

Autor: Bob Rock

Share on Facebook

Share on Facebook

Legendarni Predrag Cune Gojković (78) odlučio je da se povuče sa estradne scene i da živi miran, penzionerski život. Cune poručuje da je vreme da mikrofon okači o klin. “Posle 62 godine pevanja vreme je da povučem ručnu. Živim od penzije u kojoj sam već 19 godina i ne idem na koncerte jer je to mučno za moje godine. Dosta me je bilo!”, kaže Cune za “Press”, i priznaje da što je stariji ima veću tremu od publike. “Imam tremu veću nego ikad! Retko pevam, a glas traži trening i nisam u situaciji da održim nivo na koji je publika navikla. Trema utiče na kvalitet, ali mi iskustvo pomaže da je savladam”. Na vrhuncu slave Cune je otišao u Ameriku, pa je po povratku u Srbiju morao od nule da započne karijeru. Na scenu ga je vratio tenorski trio, u kome je nastupao zajedno sa Predragom Živkovićem Tozovcem i Miroslavom Ilićem. “Bio bi to super period da nije bilo opstrukcije unutar trija. Ugovorili su nam svetsku turneju – osam koncerata, avionski prevoz, odlične honorare, orkestar… Ali, sve je propalo”, kaže Cune ne želeći da otkrije ko od dvojice kolega je kriv za raspad tog trija. Osmu mušku gimnaziju pohađao je sa proslavljenim glumcima Batom Živojinovićem, Batom Stojkovićem i Ružicom Sokić, s kojom je često išao na igranke.”Najbolji provod bio je u ‘Najlon bašti’, gde sam im pevao, a onda smo odlazili u ‘Lazanac’. To je bilo opasno mesto u kom su se susretali klanovi i uvek bi izbila tuča zbog neke devojke. Često smo veče završavali na klupicama u parku gde sam parovima svirao na gitari. Oni su kasnije odlazili u mrak na Kalemegdanu, a ja sa gitarom kući. Nisam bio te sreće da budem šmeker, jer sam bio nizak”, priseća se Gojković koji je suprugu Leposavu upoznao na Svetom Stefanu gde je pevao, a ona letovala.

Posle samo dva sastanka odlučili su da se venčaju. “Tad smo se prvi put posvađali oko toga koje stvari ćemo kupovati. Istog trena shvatio sam da sam ‘pečen’, ‘gotov’ i ‘obaren’ i da mi više nema biranja! Evo, posle 48 godina braka još je uz mene. Ona je pametna žena i imala je razumevanja za moj posao”. Kruna njihove ljubavi su dve ćerke. Natašu su dobili 1964, a tri godine kasnije Katarinu. Nataša je arhitekta i sa ćerkama Mijom (12) i Emom (7) živi u Americi, dok je Katarina poznata glumica i majka desetogodišnjeg Sergeja. Cune priznaje da je želeo drugačije da uredi njihove živote. “Želeo sam da Nataša postane advokat. Upisala je Pravni fakultet, ali je to nije privlačilo. U međuvremenu smo otkrili njen talenat za crtanje i supruga me nagovorila da je pustimo da studira u Francuskoj. Želeo sam da Katarina bude stomatolog, zato što joj je ujak urolog u Čikagu i mogao je da joj obezbedi ordinaciju čim završi školu. Međutim, kad je položila prijemni ispit, pitao sam je šta je rekao dekan koga sam tada poznavao, a ona se okrenula ka mojoj supruzi i pitala je: ‘Mama, zar mu nisi rekla?’ Leposava je jedva izustila: ‘Nisam smela’. Bilo mi je jasno da je upisala glumu „, priča Cune i dodaje da je danas ponosan na svoje ćerke.

Izvor: Press

Share on Facebook

Inače, novi album Milana Đurđevića privodi se kraju. Pesme je komponovao Mirko Glišić a za aranžmane su zaduženi Nenad Milanović Pegi i Dobrica Andrić u čijem se studio “Audio Design“ snimaju kompozicije.

Share on Facebook

Bavi se plesom i glumom, a tokom priprema za „Evrosong“, nije prekidala učenje za ispite u školi u Hanoveru. Pesma „Satelit“ dostigla je trostruki zlatni tiraž u Nemačkoj, a njen debi album „My cassette player“ prva mesta na top listama, što su prepoznali i evropska publika i žiri.

Milan Stanković i pesma „Ovo je Balkan“ je samo od BiH dobila 12 poena, od Francuske i Švajcarske po 10, po osam bodova od Slovenije i Hrvatske, Švedske i Makedonije po sedam, Nemačke pet, Albanije tri, a od Kipra i Holandije po jedan bod. a, to je bilo dovoljno tek za 13. mesto.

U „Telenor Areni“ pokraj Osla, gde je večeras je održano finale ovogodišnjeg, 55. „Pesme Evrovizije“ za najbolju pesmu Evrope takmičilo se 25 zemalja, a u glasanju, odnosno televotingu je učestvovalo njih 42. Baš onako kako su kladionice i predvidele, pobedila je Lena i to sa 246 bodova. Drugoplasirana je Belgija, a predstavnik Bosne i Hercegovine Vukašin Brajić osvojio je 17. poziciju.

Večeras su redom nastupali: Azerbejdžan, Španija, Norveška, Moldavija, Kipar, Bosna i Hercegovina, Belgija, Srbija, Bjelorusija, Irska, Grčka, Velika Britanija, Gruzija, Turska, Albanija, Island, Ukrajina, Francuska, Rumunija, Rusija, Armenija, Nemačka, Portugal, Izrael i Danska. A pre njih, finalno veče otvorio je prošlogodišnji pobednik Aleksandar Ribak sa svojom violinom kojoj su pokidane žice. Upravo je ovaj „rekvizit“ pomalo i doprineo njegovoj pobedi u Moskvi. Ribak je nastupio bez imalo treme, a kao i da je malo porastao jer više ne izgleda kao dečak koji voli bajke.

Ne tako bajkovita, ali ipak elegantna u plavoj haljini bila je osamnaestogodišnja Azerbejdžanka Safura, koja je za razliku od polufinala kada je, valjda zbog treme, falširala večeras bila samouverena izvodeći svoju „Drip Drop“ kompoziciju.Zatim je nastupio direktni finalista Španac Daniel Dihes sa „Algo Pequenito“ koji je na sceni kao pratnju imao balerine, klovnove, vojnike… Međutim, zbog tehničkih problema tokom prenosa predstavljanje ove zemlje gledali smo dva puta. Norveški predstavnik Didrik Soli Tangen sa „My Heart Is Yours“ nas je malo podsetio kako se nekada nastupalo na Eurosongu – pevač koji ima dobre glasovne mogućnosti i solidnu pop pesmu, jednostavno odeven sa sjanim pratećim vokalima… Naravno, dobio je najveći aplauz, ipak je on domaćin.

Sa svetlećom violinom na vrtećem podijumu, zanimljivom plesnom koreografijom, „disko“ kostimima i ne tako naročitom pesmom „Run away“ Moldaviju su predstavljali Sunstroke Project&Olia Tira. Kipranin Jon Liligrin kojeg su organizatori tamošnjeg izbora našli na Internetu, sa bendom „The Islanders“ koji čine „predstavnici pet nacija“ izveo je svoju prolećnu baladu „Life Looks Better In Spring“, koja će se sigurno puštati na evrovizijskim žurkama u sitne sate. U crvenom sakou i sa gitarom na leđima bivši student Operacije Trijumf Vukašin Brajić je predstavljao BiH i za razliku od prve večeri suvereno vladao scenom kojom se sevali „gromovi i munje“ – kako je i naziv pesme koju je izveo na engleskom jeziku.

Posle Vukašinove oluje, Belgijanac Tom Dajs izveo je baladu „Me and my guitar“ i neodoljivo je podsećao na Džejmsa Blanta. Iako je pobrao aplauze oko 15.000 posetilaca „Telenor Arene“, nije uspeo da „zavede“ Evropu. Zatim je na scenu izašao Milan Stanković sa „najtraženijom frizurom“ ovogodišnjeg Eurosonga i već na prve taktove pesme „Ovo je Balkan“ naterao publiku da pleše. Energičan nastup, vidno raspoloženi Milan, vesela pesmica i plasman na 13 mesto. Belorusiju su predstavljali 3+2 i Robert Vels sa zanimljivom pesmom „Butterflies“ i isto takvim nastupom koji nas je malo podsetio na „šljokičaste“ osamdesete…

Irska predstavnica Niam Kavana, koja podseća na Suzan Bojl, izvela je još jednu baladu „It’s For You“. Međutim, Evropa kao da nema sluha za ovakve pesme. Grčka je malo „razdrmala“ publiku sa već poznatim melosom koji godinama drži primat kada je ovaj festival u pitanju. Jorkos Alkajos je otpevao „OPA“ i poskočio ali je pobedničko postolje bilo previsoko. Još jedan član „velike četvorke“, Velika Britanija se predstavila sa „That Sounds Good To Me“ koju je izveo devetnaestogodišnji Džoš Dabovi. Na pozornici je bila i posebna scenografija sa plesačima u staklenim kockama… Nešto kao Robi Vilijams kad je bio mali.

Gruzijka Sofia Nižaradze, bosa u haljini boje krvi, podjednako je dobro plesala i pevala, ali je njen pokušaj sa kompozicijom „Shine“ da Pesmu Evovizije dovede u svoju zemlju završio neuspehom. Turska se predstavila u potpuno drugačijem muzičkom pravcu od onog na koji smo već navikli. Njihov nastup je podsećao na koncerte velikih svetskih rok bendova, pirotehnika, robot koji se „pretvara“ u prelepu plavokosu devojku…

Iako je rok grupa „maNga“ za izvedbu pesme „We Could Be The Same“ dobila gromoglasan aplauz. Talentovana Albanka Julijana Paša je kao i u polufinalu aplauze dobila za odličnu interpretaciju „It’s all about you“. Islanđanka Hera Bjork je u stilu operskih diva izvela „Je ne sais quoi“ baladu, a u „grin rumu“ su imali repliku vulkana čiji pepeo već više od mesec dana lebdi nad Evropom i remeti avionski saobraćaj.

Sa pomalo čudnim kostimom (kožni prsluk sa kapuljačom do nosa) Ukrajinu je predstavljala Aljoša sa pesmom „Sweet People“ i jedna je od retkih koja je sa sebe skidala komade odeće, što je iznenađujeće za ovaj festival na kojem se uvek nešto skida, cepa… Osim toga, na sceni je bila sama. Usnulu publiku u potpunosti je razbudio tamnoputi francuski predstavnik Džesi Matador sa „Allez Olla Ole“. Pirotehnika je letela, a pevač je pokazao ne samo da dobro peva već je i u savršenoj fizičkoj kondiciji i zna savršeno da vrti kukovima.

Providni klavir za dvoje i norveško – rumunski duo Paula Seling i Ovi predstavljali su Rumuniju sa pesmom „Playing With Fire“. Prošlogodišnji domaćini Rusi nisu bili u pobedničkom raspoloženju, jer je njihova balada „Lost and forgotten“ koju je izveo Peter Nalič bila preblaga za dobar plasman među prvih tri. Jermenka Eva Rivas koja je kopirala stajling Ane Visi (koji je radio Žan Pol Gotje) sa svojom košticom breskve, nadograđenom kosom do dupeta i vetrom u lice otpevala je „Apricot Stone“.

Nemačka je ove godine bila među favoritima jer su posle dugogodišnjeg „tamnovanja“ na dnu liste na Eurosong poslali Lenu Majer sa pesmom „Satellite“, koja se svojski trudila da svojoj zemlji obezbedi organizaciju Eurosonga, i u tome uspela. Zemlju koja se od 1964. nije plasirala u prvih pet – Portugal, ove godine je predstavljala talentovana Filipa Asevedo sa baladom „Ha dias assim“, ali opet bez većeg uspeha.

Izraelac Harel Skatsa sa ne tako posebnim glasovnim mogućnostima za baladu „Milim“ ipak je ostavio utisak na publiku svojim stasom i šarmatnim osmehom. „Pesmu Evrovizije“ zatvorila je vesela danska kompozicija „In A Moment Like This“ koju izvode Chanée & N’evergreen. Ovogodišnja Pesma Evrovizije „ući će u istoriju“ po tome što je publika sve tri večeri glasala od samog početka prenosa, a šou je umesto dva imao tri voditelja.

Izvor: Mondo

Share on Facebook

Izvor: Press

Share on Facebook

„Nemam odnos prema muzici u smislu da imam otpor prema nekim muzičkim stvarima koje se dešavaju, prema muzici koja se sad dešava. Niko od nas nema pravo da drugom određuje šta da sluša. Ono što mene malo ljuti, ali ne previše jer sam to prepoznao još devedesetih godina, jesu poslovne tendencije, izokretanja stvari u pogrešnom pravcu. Upozoravao sam na to, ali niko me nije slušao, tako da sad mogu da kažem – baš me briga, neka jedu sve što su zakuvali. Tu mislim na odnos izdavačke industrije i veliki trik prebacivanja svega na televiziju. Ranije su nam plaćali da sviramo, a sada se očekuje da platiš da bi mogao da sviraš i pevaš. To je ta ključna stvar. Sve ide prema nečemu što je Endi Vorhol predvideo još početkom šezdestih godina – svako će biti zvezda na petnaest minuta“, kaže Cukić za „Danas“.

„Što si stariji tako sve niže spuštaš lestvicu. Kada sam bio klinac nisam znao ni tri akorda, a sanjao sam da ću biti ‘Bitls’ kada porastem. Posle priče sa Bajagom i „Instruktorima“ i doživljavanja tog nekog maksimuma, shvatio sam da je to jedno potpuno opterećujuće iskustvo. Više sam bio okrenut ka tome šta želim da postignem time što radim. U to vreme sam počeo da se razvijam autorski, jer sam pre toga sebe doživljavao samo kao izvođača. To je promena između mladosti i zrelosti jednog rokera. Kada si klinac sviraš da bi bio poznat, a kasnije pristaješ na tu užasnu mentalnu dramu da si poznat samo da bi mogao da sviraš. Shvatam da sam imao sreće. Uvek to kažem kada me pitaju ‘pa, zašto ti nisi postigao više?’ To je velika noćna mora. Postoji jedna tanka linija koju kada pređeš gubiš slobodu. To je nešto što je izuzetno teško, postaješ svačije vlasništvo. Meni to teško pada i na ovako nižem nivou, manje poznatom. Kada čujem da je neko rekao nešto što nije istina, to mene sekira, osećam se bez veze. Stalno biti na udaru je dosta naporno. Na Bajaginim koncertima u okviru turneje povodom 25 godina grupe pojavljujem se kao gost i super mi je što sada sa strane gledam na sve to. Jasno vidiš kolika količina pritiska i opterećenja leži na tom čoveku oko kojeg se vrti čitava stvar. Ne znam da li bih to mogao, ali znam da sigurno ne bih mogao da se bavim i drugim stvarim, a one me ispunjavaju i nekim drugim vrstama zadovoljstva“, kaže Dejan Cukić.

Izvor: Danas

Share on Facebook

Izvođače prati narodni orkestar “Kragujevac koncert“ pod upravom Vlade Tucakovića.

Share on Facebook

Otkako je pre tri meseca završila na kragujevačkom Urgentnom centru zbog trovanja tabletama i alkoholom, dvadesetogodišnja pop pevačica Milica Majstorović u žiži je domaće javnosti, a tekstovi o njenom pokušaju samoubistva preplavili su sve medije širom bivše Jugoslavije. Nakon mučnog ćutanja i perioda oporavka, bivša studentkinja Operacije trijumf odlučila je da samo za Story ispriča zbog čega je sebi pokušala da naudi i šta je uzrokovalo nemire u njenom životu.

- Šta je dovelo do te kobne februarske noći, tokom koje ste završili u kragujevačkom Urgentnom centru sa simptomima trovanja tabletama?

- Moji problemi ne traju od tada, već mnogo duže. Tačnije, otkako sam završila srednju školu. Tada je krenuo sav taj cirkus oko Operacije trijumf, nisam upisala fakultet, a čitavog života želela sam da se bavim muzikom a ne estradom. Kada sam izašla iz  Operacije trijumf, čitav svet mi se promenio i počela sam da živim pod staklenim zvonom. Navikla sam na uspehe i sve što sam u životu radila, bilo je predano pa sam se s velikom dozom odgovornosti posvetila i Operaciji trijumf. Međutim, nakon završetka šou-programa, krenuli su nastupi i to je trajalo do leta 2009. godine.

- Da li ste u startu imali podršku roditelja za posao kojim ste želeli da se bavite, budući da je ulazak u surovi estradni svet time bio neizbežan?

- Roditelji nisu bili za moje učešće u OT jer sam bila jedna od najboljih flautistkinja u Srbiji. Profesor Feđa Rupel želeo je da me primi na akademiju u Sloveniji, ali nastupe sa filharmonijom zamenila sam totalno drugim, estradnim svetom, za koji nisam bila spremna. Ta vrsta karijere desila mi se odjednom i nisam znala šta me je snašlo. Jednostavno, nisam bila spremna za sve ono što me je sačekalo po izlasku iz kuće na Košutnjaku.

- Gde je zapelo u saradnji s Emotionom, zbog čega su prekinuti vaši nastupi?

- Do toga je dovela njihova neorganizovanost jer Emotion drugačije funkcioniše u odnosu na takmičenje za Zvezde Granda. Emotion ima mnogo emisija i nismo im bili jedina briga mi iz OT-a. Možda se s tom vrstom takmičenja nisu najbolje snašli, ali to se odrazilo na nas učesnike. Svi smo tamo ušli s jednim ciljem misleći da će nam oni sve omogućiti. Međutim, ubrzo smo shvatili da sami moramo da se borimo za sebe i da nam niko sa strane neće pomoći u karijeri, iako su tokom trajanja šou-programa postojale te lažne ponude za album.

- Tokom prošlog leta, s ostalim takmičarima iz OT-a nastupali ste na splavu H20. Je li problem nastao kada ste se razdvojili od ostalih studenata akademije?

- Imali smo još nastupa po Srbiji, turneju po Crnoj Gori… Sve je to proticalo u najboljem redu jer se svi odlično snalazimo na sceni i nisam imala problem sa činjenicom da nastupam u grupi, budući da smo se od devojaka u startu izdvojile Ana Bebić i ja, a obe imamo drugačiju dozu seksepila i potpuno suprotno delujemo na bini. Imala sam i svoju armiju obožavalaca koji su me pratili na koncertima, ali najednom je sve počelo da se stišava i poslednji nastup imali smo 19. avgusta 2009. godine. Nakon toga počela je moja borba s egzistencijom u Beogradu. Od septembra sam počela da živim sama, a svi znamo da naša prestonica nimalo nije jeftina niti povoljna za život, pogotovo za nekoga ko želi da se bavi muzikom.

- Jeste li se borili za podmirivanje osnovnih potreba ili vam je nedostajao novac da biste opstali u svetu šou-biznisa?

- Uvek sam se protezala onoliko koliko sam dugačka i nisam išla van svojih mogućnosti. Ali, bila sam primorana da se suočim s pravom borbom za egzistenciju. Za svoj rođendan, 9. oktobra, nisam, na primer, imala mogućnosti da otputujem u Kragujevac i proslavim ga sa svojima jer u tom slučaju ne bih imala novac za povratak u Beograd. Mama i tata su mi pomagali koliko god su mogli, ali nisam bila student koji bi mogao da putuje na indeks autobusom, niti sam imala pravo na ishranu u menzi. Ceo svet je počeo da mi se ruši i sa roditeljima sam polako gubila komunikaciju. U toj fazi nisam imala dečka i tek kasnije sam upoznala Filipa Panajotovića, ali to za mene nije bila značajna niti ozbiljna veza kakvom je predstavljana u medijima. Posle oproštajnog OT koncerta, održanog 15. decembra 2009. godine, bila sam prinuđena da se vratim u Kragujevac i najednom sam se zapitala: Šta sad, šta dalje. Da sam imala novac i veze po Beogradu, ne bi mi bila potrebna Operacija trijumf za ostvarivanje poslovnih ambicija. Tonči Huljić mi je te  večeri kada sam ispala iz šou-programa, pred milionskim auditorijumom obećao album, a slična obećanja dobila sam i od Gorana Stamenkovića u januaru ove godine. Od toga se, međutim, ništa nije ostvarilo, više nije bilo nastupa i prosto nisam postojala na muzičkoj mapi.

- Na šta vas obavezuje petogodišnji ugovor sa Emotionom?

- Stavke iz ugovora su poslovna tajna i ja sam svesna da me je stvorila Operacija trijumf, ali u smislu da nam je obezbedila ime, a ne talenat koji je svima nama takmičarima urođen. Znam da je mnogo borbe potrebno za sve ovo i na sve sam bila spremna posmatrajući primere nekih od svojih uzora. Lejdi Gaga je, recimo, 2006. izdala album za koji niko nije čuo i tek je dve godine kasnije postala popularna. Nikol Šrezinger je postala slavna u dvadeset i osmoj i nije moj problem bio to što sam preambiciozna, već što su izneverena obećanja koja su data. Čitavog života želim samo da se bavim muzikom i nikada mi nije bio cilj da postanem poznata po nekoj tragediji niti da me svrstavaju u estradni koš.

- Zbog pomenutog ugovora, jeste li smeli sami da nastupate i sebi organizujete svirke?

- Da, ali ja sebi ne mogu da budem i menadžer, PR, frizer, stilista, šminker…Teško mi je da se sama borim sa svim obavezama i teretima koje nosi bavljenje muzikom. Učinilo mi se da sam pogubila sve konce. Flautu nisam svirala dve godine, a ni pevanje mi nije išlo i jednostavno više nisam imala samokontrolu. Izgubila sam samopouzdanje i veru u sve. Svako ko mi je govorio: Možeš dalje, dobijao je kontraodgovor: Ma gde mogu dalje, kad ne mogu da zakažem ni jednu običnu svirku u Kragujevcu. Bilo mi je veoma teško.

- Ipak, u rodnom gradu nastupili ste sa Sanjom Ilićem i Balkanikom pred nekoliko hiljada ljudi.

- Andrej Ilić me je pozvao kao gosta jer Balkanika u svakom gradu nastupa s nekim ko je u tom mestu rođen. Pozvali su me kao rođenu Kragujevčanku i bila mi je velika čast što su se uopšte setili mene pored zvezda kakve su moje sugrađanke Marija Šerifović i Jelena Tomašević. Taj nastup je bio fenomenalan i predstavljao mi je ličnu satisfakciju, ali finansijska situacija i dalje mi je ostala nepromenjena. Možda je moj veliki problem što nisam alava ili sujetna i u svet muzike nisam ušla sa željom da profitiram, već isključivo i jedino iz ljubavi.

- Kako ste provodili dane po povratku u rodni grad?

- Dani u Kragujevcu bili su monotoni, a mene su nesvesno ubijale moje crne misli koje su me dovele do nekog čudnog stanja. Ujedno, ubio me je i potpuno dotukao nerad, jer sam po čitav dan provodila vreme sa društvom i dečkom Nenadom Jevremovićem, s kojim sam se pomirila pred Novu godinu. Upala sam u depresiju i to je trajalo i trajalo, a tih dana, pre te umalo kobne februarske noći, sve mi se sakupilo i postala sam agresivna. Počela sam i da ispoljavam svoj bes. Bila sam nezadovoljna svim i svačim, a vrhunac je nastupio kada sam saznala da Emotion neće da mi uradi album. Sa dečkom sam se takođe svađala, ali ne drastično da bih sebi pokušala da naudim zbog ljubavi jer smatram da me u toj sferi čeka još mnogo lepih stvari. Celokupna situacija u kojoj sam se našla, rezultirala je umalo tragedijom.

- Jeste li zaista statusima na facebooku pokušali da upozorite bližnje na pokušaj samoubistva?

- Zanimljivo je kako se neke stvari primete tek kada se nešto loše dogodi, jer ja sam i ranije, kad god sam bila nervozna, ostavljala slične poruke pa niko nije reagovao. Da sam u treznom stanju želela da se ubijem, to bih i uradila. Moj kolaps je bio posledica toga što sam se tog dana napila, a u takvoj situaciji mnoge stvari vam lakše padaju na pamet. Nisam pila antidepresive, već sam konzumirala lekove za snižavanje krvnog pritiska koje sam tom prilikom našla kod kuće. Bila sam veoma nervozna, pa sam čak razbila i svoj mobilni telefon. Uzela sam dve, tri tablete naizmenično ih kombinujući s alkoholom, a pri tom bolujem od anemije i organizam mi je veoma iscrpljen. Roditelji su me našli kako ležim u WC-u porodičnog stana i gotovo da nisu znali na koji način da odreaguju u toj situaciji, pošto su me ugledali nepomičnu i iscrpljenu. Majka me je prva ugledala i podigla, ali nisam bila u stanju da joj kažem šta se dogodilo.

- Možete li da naslutite šta bi s vama bilo da vas majka nije pronašla na vreme?

- Da sam se probudila nakon onakve noći, ko zna šta bi se desilo sutradan. Upala bih u veću depresiju i možda bih sebe tada konkretno povredila. Kada sam pijana, mnogo mi je lakše da uradim neke stvari koje trezna ne bih učinila. Fizički čin samopovređivanja je neuporediv sa psihičkim bolom koji ujedno može da mu bude i podstrekač. A ja kada popijem, spremna sam maltene na sve. Dok sam ležala u WC-u, da mi se neki pogodan predmet našao pri ruci, verovatno bi se svašta desilo jer sam bila obuzeta crnim mislima i tražila sam način da skratim svoje muke. Možda nisam sebi svesno želela da naudim jer volim život, ali  naprosto stanje moje svesti bilo je drugačije jer sam bila veoma depresivna. Naprosto nisam bila ista osoba i da me roditelji nisu našli, sebi bih možda uradila i ono najgore.

- Jeste li ikada ranije sebi pokušali da naudite, možda u tinejdžerskom periodu zbog nekog dečka?

- Bilo je toga, ali najčešće sam to radila tupim žiletima kojima sam samo stvarala ožiljke jer jedva da su i kožu mogli da mi raseku. Međutim, čini mi se da te februarske večeri nisam bila u potpunosti spremna da sebi naudim. Da sam više popila i uzela još koju tabletu, moguće je da bi sve rezultiralo kobnim posledicama. Kada sam ujutro ustala, zahvalila sam Bogu što nije dozvolio da se to turobna noć nastavi do jutra jer ko zna šta bih sebi uradila. To sam, međutim, videla kao novu šansu od Svevišnjeg, koji me je na ovaj način upozorio da ništa na ovom svetu nije vredno toga da dignem ruku na sebe i osećam se loše.

- Vaši roditelji su spavali dok ste vi na samo nekoliko metara od njih u drugoj prostoriji preživljavali agoniju.

- Moja majka je uvek u snu predosećala loše stvari koje su mi se u životu događale. Tako je bilo i ovoga puta jer se u jednom trenutku probudila i zatekla me pijanu na podu WC-a. Bog je taj koji vuče konce i ako mi je suđeno da umrem sutra, ja ću umreti, a ako nije, uvek će se nešto isprečiti na putu takvoj tragediji. Mislim da me Bog još uvek ne želi kraj sebe.

- Koji je od statusa kojima ste upozoravali bližnje na facebooku na moguće samoubistvo bio najpribližniji vašoj nameravanoj reakciji?

- Laku noć svirači, odoh, a put će se sam stvoriti jer, kako je ta noć odmicala, bila sam sve prepuštenija depresiji i crnim mislima, a pored mene nikoga nije bilo. Čak ni dečku Nenadu, koji me je te večeri zvao u više navrata, nisam htela da se javim.

- Da li ste svesno dolivali alkohol na popijene tablete?

- Da, radila sam to svesno iako ne važim za osobu koja preterano i često pije. Sećam se Milice koja je te večeri ležala u WC-u, ali to kao da nisam bila ja, već osoba koja je tražila da joj neko pruži ruku i pogura je napred. Mislim da sebi više nikada ne bih dozvolila da se nađem u takvom stanju i crnim mislima dozvolim da me u potpunosti obuzmu. Ne znam koliko sam dugo ležala u toaletu, ali sećam se da su me podigli na krevet u dnevnoj sobi i pozvali Hitnu pomoć.

- Jeste li u ma kom trenutku imali osećaj da vas roditelji spasavaju moguće nesreće?

- Ne, želela sam samo da me ostave i ponavljala sam: Pustite me, pustite me! Tek kasnije sam shvatila do čega je moglo da dođe da me tada nisu povratili i odveli u Klinički centar. Kasnije sam se osećala veoma loše jer sam shvatila da ono što sam mogla sebi da učinim, nije izlaz ni iz kakvog problema.

- Koliko je vremena prošlo dok ste to shvatili i imate li još suicidne misli?

- Takva trauma ne može da nestane nakon tri meseca koliko je do sada prošlo. Za potpuni oporavak potrebno mi je vreme i potpuno sklanjanje od depresije i crnih misli.

- Koliko puta vam je pre pomenute kobne noći padalo na pamet da izvršite samoubistvo?

- Sto puta sam u sebi izgovorila: Ne mogu više da živim, hoću da se ubijem. To sam činila i tog dana. Pijano stanje me je dovelo do toga da više nisam znala šta ću od muke.

- I zato ste posegnuli za tabletama i alkoholom?

- Plašim se skoka s visine, tako da most sigurno otpada i naravno da sam svesna kako je tako nešto najlakše učiniti nekim oružjem. Te večeri kao da sam želela da vidim šta će mi se desiti. Namerno sam se igrala sa svojom sudbinom i pitala se hoću li dočekati jutro,  ko će mi i da li će mi neko uopšte pomoći. Da sam popila trideset tableta kao što su pojedini mediji pisali, lekari me ne bi spasli jer bi mi srce stalo. Ali, zato je problematičan bio alkohol zbog kojeg sam svakako morala na ispiranje želuca. Te noći imala sam više sreće nego pameti.

- Sećate li se detoksikacije u Urgentnom centru?

- Da, nije to bilo tragično iskustvo, ali je ružno i ponižavajuće što sam sebi tako nešto uopšte dozvolila, ne zato što sam javna ličnost pa će o tome neko da priča, već isključivo zbog toga što sam sebe dovela bukvalno do dna i sad moram da vraćam osmeh na lice i borim se ispočetka.

- Jesu li vas nakon toga roditelji Slavica i Milorad neprestano držali na oku?

- Naravno, bila sam im na oku, mada sam im nakon toga stalno ponavljala: Ne brinite, neću da se ubijem. Ali, ipak su oni roditelji i svesna sam da brinu. Tek posle ovog gorkog iskustva počela sam s njima otvoreno da pričam o svemu što se desilo i o svojim problemima, a za to vreme mediji su nabrajali muškarce zbog kojih sam, navodno, pokušala da sebi skratim muke.

- Da krenemo redom. Osim zbog porušenih poslovnih snova, jeste li to uradili zbog glumca Andrije Miloševića?

- Tog dečka upoznala sam u emisiji Ami G Show, autora Ognjena Amidžića. Nakon tog gostovanja, pokupila sam se i krenula za Kragujevac. Međutim, auto se pokvario i morala sam da prenoćim u Beogradu. Nema govora da sam te večeri imala bilo šta s njim. Prenoćila sam kod svojih prijatelja i sutradan sam već bila u Kragujevcu kod dečka Nenada.

- Pisalo se da ste patili i za reperom Đorđem Miljenovićem alijas Skaj Viklerom, te da on, navodno, s vama vara suprugu Minu Berček?

- Nas dvoje smo bili u vezi pre nego što se on oženio. Videla sam ga dve nedelje nakon venčanja i čestitala mu. Pitao me je imam li nekoga, a ja sam mu rekla da nemam, pošto sam tada imala prekid sa Nenadom. Rekao mi je da mu je odlično u braku i da je konačno našao najbolju ženu za sebe. Poželela sam mu sve najbolje, a on me je pozvao na rođendan, gde sam ostala kratko. Videla sam da nešto nije u redu, pošto mu supruga nije bila prisutna, ali apsolutne su budalaštine da sam ja htela da mu rasturim brak. Viklera pamtim po lepom i u odličnim smo odnosima, ali nisam uticala da se njegov brak prekine ako je do toga zaista i došlo jer nismo bili ni u kakvoj šemi otkako se oženio. Nikada nisam bila treća osoba u bilo čijoj vezi i ne znam kako bih se osećala da se meni neko umeša na taj način u odnos sa Nenadom.

- Pisalo se i da ste samoubistvo pokušali zbog plivača Ivana Lenđera s kojim ste bili u ljubavi neposredno po završetku Operacije trijumf?

- Nisam ga srela više od godinu dana, a bili smo u kratkoj vezi nakon Operacije trijumf. Jednom je, nakon našeg raskida, svratio u Žitište, gde sam prošlog jula pevala na Chicken festu. Bio je u prolazu jer je išao na trening i tada smo se samo pozdravili.

- Kako je Nenad podneo sva ta nagađanja da ste sebi hteli da naudite zbog nekog drugog muškarca?

- Nas dvoje smo obnovili srednjoškolsku ljubav nekoliko dana pre Nove godine i od tada smo zajedno u kontinuitetu. Pitala sam se kako bi bilo svima onima koji tako duboko zadiru u moju intimu, pa čak i izmišljaju izjave, da su i oni prolazili kroz moju situaciju tih dana. Ovo je bukvalno moj prvi intervju nakon svega što mi se desilo.

- Krivite li sve te poznate muškarce koji nisu stali u vašu odbranu i demantovali da ste zbog njih digli ruku na sebe?

- To više govori o njima nego o meni, ali razumem ih jer se verovatno nisu osećali kompetentnim da bilo šta izgovore u tom trenutku.

- Kada su vam otkrili anemiju?

- Prošle godine bilo mi je konstantno loše. Bila sam strašno bleda i prijatelj mog oca, inače hirurg u Kliničkom centru u Kragujevcu, pozvao me je na kompletan pregled. Tada su ustanovili da sam anemična i zbog izuzetno niskog nivoa hemoglobina u krvi, preporučena mi je transfuzija. Moj otac nije želeo da se podvrgnem tome, već mi je preporučio da se lečim. Pila sam gvožđe u tabletama, ali nisam se pridržala preporučenog režima ishrane, mnogo sam pušila i sve je to moj organizam loše podneo budući da sam se čitavog života bavila sportom, odnosno plivanjem.

- Kako ste se odbranili od vrtloga poroka, prvenstveno droge?

- Pre Operacije trijumf bila sam živahna devojka i takvu su me znali moji Kragujevčani. Nije mi bilo potrebno da konzumiram narkotike niti sam imala mračne misli, ali dečko mi je nakon učešća u šou-programu rekao da više nisam ista osoba kao ranije. Probala sam travu, nije mi se svidela, ali daleko od toga da sam iskusila sve poroke do kojih sam mogla da dođem. Jednostavno, sklonila sam se od toga i sebi ne bih dozvolila da upadnem u taj vrtlog, a i mnogi momci su mi govorili: Ti si lepa devojka, šta će to tebi. Hvala Bogu da sam u tom periodu bila pod nadzorom roditelja jer ko zna šta bi se sa mnom desilo. Shvatila sam, međutim, koliko je droga opasna i više je nikada ne bih konzumirala.

- Izgleda da vam je u mnogim teškim situacijama dečko Nenad bio najiskrenija podrška?

- Iznenađena sam kako je Nenad stoički podneo sve što se dogodilo i zahvalna sam mu jer je sve vreme bio uz mene. Ima i među nama trzavica, ali glavni razlog za svađu među nama je, na primer, odlazak po neke sitnice u prodavnicu ili mu prebacim što ugasi cigaretu, a da mi pre toga nije dao dim. Mnogo vremena provodimo zajedno i lepo nam je kad smo jedno uz drugo. Ne plašimo se rastanka jer smo sada mnogo zreliji nego u periodu kada smo prekidali vezu.

- Da li vas je iznenadio vereničkim prstenom pre mesec dana?

- Veridba se dogodila spontano. Negde sam, čini mi se, na to čekala. Bila sam ni na nebu ni zemlji kada se taj čin dogodio. Najbitnija mi je bila njegova želja da se veri sa mnom, a ne da to bude neki spektakl. Mogao je da upadne u kupatilo dok se tuširam i da klekne ispred mene, potpuno mi je nebitan način. Jedino mi je važno da je uspeo da me iznenadi. Nenad je u tom trenutku osetio da bi to trebalo da uradi, ali ne mislim da je njegov potez jasan korak ka braku jer za nas još ima vremena.

- Može li vam se dogoditi romantično venčanje na leto, u nekoj egzotičnoj destinaciji?

- Nenad i ja volimo izlaske i žurke, pa bismo sigurno priredili neku zabavu za svoje društvo: stariji neka se provode sa starijima, a mi klinci sa klincima. Zakupićemo klub gde će muzika da trešti do zore. Međutim, nikada mi nije dosta iznenađenja i može se dogoditi da se venčamo na plaži, ali ne zbog drugih, već isključivo jer je nama bitan taj intiman čin.

- A crkveno venčanje?

- Ja sam za, ali još o tome nismo ozbiljno pričali, mada ćemo, sigurna sam, prirediti i jedno i drugo venčanje. Mislimo da je rano  za potomstvo jer je Nenad na sredini studija, a ja još nisam upisala fakultet.

- Kako je izgledala vaša poseta šumadijskim manastirima?

- Posle Uskrsa koji sam sa Nenadom provela na selu, nas dvoje smo odlučili da napravimo mini turu po Šumadiji, tokom koje smo obišli brojne svetinje. Osećaj koji se u vama stvara prilikom posete tim mestima, potpuno je čaroban i uliva vam mir i spokojstvo.

- S pričom koje strane zvezde biste mogli da povežete svoju priču o haosu koji su vam prouzrokovale tablete i alkohol? Da li je to posrnula, pa iz pepela ustala, Britni Spirs ili neko drugi?

- Tina Tarner je pokušala samoubistvo deceniju pre nego što je izbacila svoj najbolji album s numerama Simply the BestWhat’s Love Got to Do With It, Hit Ledžer, En Nikol Smit i ikona nad ikonama, Merilin Monro završili su na isti način. Na Zapadu je normalno da ljudi govore o takvim iskustvima, ukoliko ih prežive. Samo u Srbiji se svi pretvaraju da im je lepo, čuvaju svoj prljav veš za sebe, a o tuđem žele sve da znaju. Vidimo tuđu dlaku, a ne vidimo gredu iznad sebe. Svako od nas je imao krize, crne misli i nisam kriva što mi se to dogodilo ovako mladoj, ali šta imam od toga da se krijem. Nisam najsrećnija što se sve saznalo na tako ružan način, pa je priča krenula od ljudi iz Kliničkog centra gde rade moji brojni prijatelji, a tamo je i moj otac zaposlen kao stomatolog. Povređena sam jer je priča obelodanjena upravo odatle i krivo mi je što je pod punim imenom i prezimenom potvrđeno šta mi se dogodilo. i

- Džez akademija u Gracu je vaš sledeći zalogaj. Spremate li prijemni?

- Da, ali želim da probam i ne idem na to da ću položiti, pa ako mi uspe, biću presrećna. Svakako ću upisati fakultet, ali ova akademija mi je najveći izazov.

- Ukoliko upišete akademiju, kada ćete izdati album koji pripremate?

- Na leto, a ukoliko ne daj bože ne prođem na prijemnom, onda će CD verovatno sačekati jesen i moj rođendan. Uveliko ga pripremam i sarađivaću s brojnim autorima, a jednu od pesama uradiće mi i svetski poznati autor Bojan Dugić, koji mi je dao odličnu numeru. Nastaviću u fazonu pesme Savršeni par, ali ću pomalo zaći i u druge žanrove jer sam trenutno u fazi da mi se svi pravci dopadaju. Obožavam Rijanu, Muse, Lili Alen i na prvom albumu ispričaću kroz stihove sve što mi se događalo prethodnih godina. Nešto slično uradila je Avril Lavinj koja je opevala konkretne probleme mladih i bez ustručavanja iznela lična osećanja u pesmama.

Nikola Rumenić

Izvor: Story

Foto: Petar Djordjević

Share on Facebook

Izvor: Svet
Foto: Matija Punjek, fanovi

Share on Facebook